“BOGOMDAN SVAGDAN”

kratke priče

Sinopsis

Kao što i sam naziv zbirke govori, čovjek se raduje svakom novom danu, svagdanu, koji nam stiže kakvog nam ga je sudbina namijenila, bogomdan, predodređen, dobar ili loš, božanstven ili bezvrijedan, savršen ili svršen… O tom vidu svagdana govori petnaest priča. Sabrane su u četiri bloka, kao Scenske priče, svojedobno doista takve, a u međuvrermenu adaptirane u dramske teksrtove („Gypsi magic studio“, „Admiralova djeca“ „Gospođa mama“ i „Pogled iz plakara“), priče viđene Okom struke („Pogled drugim očima“, „Prozračna haljina i keloid“ i „Ifigenijin hram“), priče iz okvira Sata povijesti („Balkanska priča“,“Refleksije“ i „Golubovi“) te priče na domaće teme, kao prirodni slijed prethodnog bloka, Bože, čuvaj Hrvatsku („Potemkinova sela“, „Ruka spasa“, „’šenica“, „Hrvatska majka“ i „ZUHS & HM“).

Ogledni arak

GYPSY MAGIC STUDIO

(Ulomak iz priče.)

U dvosobnom stanu na zagrebačkoj adresi Ilica 146 scena prema očekivanju.

„E, pa baš je dobro izabrala, bioenergetika… Mislila sam da će da radi u laboratoriju, a sad više i ne znamo gde je. Non-stop negde na putu, pa i mi svako malo na relaciji Beograd – Zagreb i obrnuto.” ljutito mrsi kroz zube Jelisaveta, pristala beograđanka, Marinkina majka, drmusajući u rukama Marinkino tromjesečno dojenče.

Marinkin otac, Marinko, razvaljen na kauču ne komentira. Moraju pomoći zetu Vlatku što se i unatoč znanstvenom nazivu, dakle, bezuspješnim traženjem posla već srodio i s kućanskim, uključujući i brigu o troje djece, šestogodišnjim blizanacima, Bertom i Bartolom te Dušanom, od milja zvanom Dušanče, u Jelisavetinim rukama.

„A ko mu je kriv za troje – ća ih je napravija…“ uzvraća s kauča Jelisavetin suprug. Marinkin otac, Marinko, vrlo pristali šezdesetogodišnji Dalmatinac. Rodom iz Splita, od ženidbe je naturalizirani Beograđanin.

Brižni punac i punica morali su opet priskočiti zetu Vlatku dok im se kći Marinka ne vrati s petodnevnog simpozija bioenergetike iz Milana.

Jest u stanu malo veća gužva, razumljivo je, ali, bože moj, ne može se mimo one, narodne, kad čeljad nije bijesna ni kuća ni tijesna.

Zvonjava fiksnog telefona prekida im misli pa će Jelisaveta sarkastično prema suprugu na kauču.

„Javi se, ljubavi, to je za tebe. Majka te zove.”

Marinko ustaje, Jelisaveta ima dobar nos, pa već uzvraća u slušalicu.

„E, živila, majko, jest, ja san, a ko bi drugi bija?… A dobro smo, fala Bogu, baš hranimo dicu pa je mali ka obično na sisu, oću reć na čučin, oliti flašicu, a i mliko ko mliko, isto danas ka i jučer. Nešto izdojeno, nešto na tetrapak…”

„Ma kakav, bre, tetrapak i čučin, čoveče, šta lupetaš?! Daj ovamo slušalicu… Dobar dan, majko, ovde Jelisaveta”, javlja se s visoka u slušalicu istrgnutu iz suprugovih ruku. „Izvinite što vas prekidam u razgovoru sa sinom, ali moram da vam kažem da ja već duže vreme imam utisak da vi nas kontrolišete ili špijunirate, uzmite kako hoćete. Zivkate nas, brate, svaki Božji dan i uporno postavljate ista glupa pitanja iako dobro znate da vam je unuka, naša Marinka, još uvek na simpozijumu u inostranstvu, za koje vreme Marinko i ja pomažemo zetu Vlatku da uza sve troje udahne vazduh… Da, da, i posao je nažalost nepromenjena stvar. On je još uvek nezaposlen, pa čovek već zaboravio i šta je kravata, a kamoli kako se vezuje. Ide mu samo mašna na kecelji za koju uopšte i ne znam zašto je i odvezuje kad se i doručak, i ručak, i večera zavezali u čvor pa mu je i danas trebalo skoro do podneva da Berti i Bartolu ispeče šest palačinki za doručak. Eto, to su novosti, pa da vam oduzimam više vreme za bezvezne stvari, a ni moje nije za bacanje, sad ću da prekinem. I baš lepo što smo se malo ispričale, doviđenja.” završila je Jelisaveta pa i ne čekajući odgovor spustila slušalicu.

„A morala bi se, jubavi, malo smikšat kad s njon razgovaraš, ipak ti je to punica.” Marinko će spod glasa.

„Hoću, ljubavi, smekšat ću se ja čim se tvoja majka stvrdne.”

„A ča moreš, stara je, a moga bi je i oni, infarkt.”

„Šta? Šta, bre, reče? Infarkt? Tvoju majku? Ma ti, čoveče, mora da se šališ! Pa taj joj preti otkad smo se uzeli i makar već i unučići oko nas, njemu nikako da se omakne. Pritisak mi skoči na šesto osamdeset čim zazvoni telefon. Već po zvuku znam da je ona.” odgovara Jelisaveta otvarajući usput frižider. Dušanče, programiran na tri sata, drečavim dojenačkim plačem traži svoju dozu majčinog mlijeka.

„Pa ovo je zadnja, flašica, a gde su ostale? Marinka ih je ostavila desetak, ma celu banku majčinog mleka, svojim sam očima videla…” ljutito će Jelisaveta pa gurnuvši zadnju flašicu u usta dojenčetu u rukama plač prestao kao da si ga odrezao.

„Jest, ostavila je, ali banka ko banka. Opelješena.”

„Ne pitam te, čoviče, za državne, pitam za Marinkinu banku izdojenog mleka!”

„Znam, jubavi, ali i ta opelješena. Berta i Bartol. Pomamili se za flašicami i ja tu ništa nisan moga. Kad sam vidija, već je bilo gotovo. Ostale samo prazne boce.”

Neumoljivo zvono na vratima prekida razgovor pa ih Jelisaveta otključava uz ljutito: „Bože, ko već od jutra lupa na vrata…”

No u dovratku poznata faca – Ignac, Rom.

„A, ti si, Ignače. Šta sad opet ti ‘oćeš?” nastavlja u istom tonu.

„Ja, ništa, gazdarica. Dopeljao sam ti drva.”

„Kakva drva?”

„Suva, oči nek mi ispadnu, ako lažem.”

„ Ne pitam te kakva su, nego ko ih je naručio.”

„Gazda.”

„Koji gazda?”

„Ja san ih naručija! I kakva je sad jopet oko toga nevira? Vengo, uđi, Ignac!” priskočio je Marinko pa se i Ignac odledio te zakoračio u hodnik. No Jelisaveta ne odstupa, gleda u supruga.

„Pobogu, čoviče, šta će ti drva? Pa nemaju deca furunu nego se greju preko gradske kotlovnice. Dakle, mazut, butan, propan, gas…”

„A, je li? Mazut, butan, propan, gas…” konačno se i Marinku ote. „Ma oli si ti, ženo, stvarno i slipa, i gluva kad još uvik ne vidiš kako oni, Putin, nas Hrvate svaki dan sve više zajebava. Te danas i Hrvatska ulazi u južni naftovod, te sutra Hrvatska više ne ulazi u južni naftovod, i zato ja tebe sada lipo pitan na čega ćedu se dica grijat na zimu, ako nami, daklen, ‘rvatskoj, taj ruski ‘oštaplerski vrtirep priko noći zaškrne špinu na gas?!

„E pa, za gas ne znam, ljubavi, ali znam za onu koja kaže: ‘Rodilo se – ljuljaj ga!’„

„Ma ko se rodija, Gospe ti mile, i ča sad opet ‘oćeš reć, ženo Božja? Ma ja, Jelisaveta, još ni danas ne razumin te tvoje aluzije.”

„Aluzija je li? Pa evo, nešto plastičnije. Jeste hteli, vi u Hrvatskoj, da vam se dogodi Evropa? Jeste. Jel’ vam se dogodila? Jeste. Jeste i ušli u nju? Jeste. I šta sad još hoćete? Možda da vam i u Evropi ostane još malo od onog, mile-lale, po balkanski?! E pa, neće moći, ljubavi! Ma neće, bre, da mogne, razumeš sada?“

„E, ne razumin.” kapriciozno uzvraća Marinko.

„E pa, dobro, onda ću pokušati još plastičnije. Dakle, ako nećete kako Putin ‘oće, a njemu ne može više ni u Evropi da se mulja, tek tako, iza leđa, onda će i vama, mislim na Hrvatsku, sutra i gas i naftovod lepo, zaobilaznim putem – ravno preko Srbije.”

„Izvin’te, gazdarica, što ću da vas prekidam u razgovor,” najednom će Ignac nervozno se prebacujući s jedne noge na drugu, „ali ako će gazda da mi plati i za izgubljeno vreme onda ću ja i dalje da stojim ovde i slušam ovi vaš razgovor o ‘rvacko-rusko-srpski gas.”

„U redu je Ignac, vengo, dok ja izbrojin pineze hajd’ ti lipo još jednon baci oko na oni, drva, i vidi da nisu previše na hodnik i oli stoju kako triba, da se ne bi koje na koga prevrnilo.”

„Odma, gazda. Smatraj da je rešeno.” uzvratio je Ignac i izgubio se u hodniku, no na Jelisavetin britki jezik nalijeće i Vlatko. Počuvši zatvaranje ulaznih vrata provirio je iz kuhinje.

„A i ti bi mog’o, zete, malo da digneš dupe i okreneš telefon. Možda ti se posreći pa nađeš neku svoju, taze porođenu, za ono Marinkino, izdojeno, da ne kažem majčino, opelješeno iz frižidera.”

„Eeee, pa to su riči, jubavi!” skočio je Marinko i udarivši se rukom po čelu krenuo za mobitelom. „Ma kako se samo nisan prije sitija…”

No dok je on tipkao broj vratio se Ignac pa referiše.

„Sve je u najbolji red, gazda. Sve je na svoje mesto. Do proleće nema ni jedna cepanica da mrdne iz hodnik.”

„U redu, Ignac, ovdi su pinezi, a sad muči dok ja ne rišin u telefon ono, za mliko” kaže pa se ozarena lica obraća sugovorniku na mobitelu. „Halooo, šinjorina Mariška, oli si to ti ili ja samo sanjan da san te dobija na telefon? Ma nisan te čuja ima već sto godin’, zato kaži, lipa moja, oli si ti meni još uvik onako debela i okrugla, da ne kažen noseća ili… A požurija se, kažeš, pa iziša prije vrimena?!… E, ‘oće to, ‘oće, događa se, no nisan te ja radi toga zva, Mariška… Ma kakvo očinstvo oli alimentacije, no te zoven za nešta drugo…”

Jelisaveta mu prilazi, gleda ga ledeno, prijeteći, pa se Marinko malo spetljao, no ipak nastavlja.

„Ja san tija pitat, Mariška, za mliko. Majčino, izdojeno, razumiš?! Tija san pitat oli imaš viška za prodat jerbo bi ja otkupija cili kontigent. Za cinu, kako vidiš, i ne pitan…” najednom umukne, kratko sluša, a onda nemoćno slegne ramenima i isključi mobitel. „E, glupe li ženske, Gospe moja. Evo, prekinila me u pola riči i čini da ona nije ni „Vindija” ni „Dukat” i da zato, ako je za pomlađivanje, neka se javin na estetsku kod dr. Glumičića i ostali’, a ne da nasjedan na internetske floskule kad medicinska statistika još uvik lipo govori da kod matori’ prdonja, ka šta san ti sada ja, je li, i to mi je reka, više ni majčino, dojeno, ne pomaže.”

„Istina je, gazda, ne pomaže i nemoj da se vređaš, a ja jedino što mogu da ti kažem jest da u moja Aida, bare najenca, mislim, veliki sisa, veeeeliko da ga ni u celi ciganski narod nema.” oglasio se Ignac.

„Bare najenca, kažeš?!” glupo ponovi Marinko i poput Ignaca rukom pokaže velika prsa. „A i ne tražin za mene, Ignac, no mi triba za dite, za Dušanče. Oni dva, Berta i Bartol, ispraznili sve flašice iz banke mlika ča ih Marinka za maloga ostavila u frižider .”

„Razumem, gazda, i zato ja, Ignac, za kvaliteta od Aidino mleko sa svoj život garantujem. A i sreća da ju se, kod Aida, baš sad ispraznelo jedno mesto pa doji samo naši blizanci, Ronaldo i Ronaldinjo.” Ignac će, no Jelisaveta je i preoprezna da bi prešla preko spomenutog.

„Ma kakvo, bre, Aidino mleko i blizanci? I o čemu uopšte vas dvojica debatujete?” ljutito zapita.

„O majčino mleko, gazdarica. Što može i na flašicu, ali i kod Aidu na sisu. I nema da fali. Kod Aidu teče kao nepresušen izvor.”

„Nepresušen izvor, je li,” ledeno će prema obojici, „cigansko mleko za Marinkino dete?!”

„E pa, gazdarica, ne guram ti se ja sa cigansko mleko, ja samo sa gazdu odgovaram na pitanje za to, majčino, dojeno.”

„Muči, ženo!” najednom će Marinko, ustobočeno. „Pa nije ti, ženo, mliko krv pa da od dojenje praviš tak’i šenzacijun. A i koga brige čije su sise?”

„Ma kako, koga briga,” razgoropađeno će Jelisaveta, „ ma mene je, bre, briga, mene, a tebe, puj, sram neka te bude, već deda, čak i s troje unučadi, a još glumi galeba i sad već i na ciganske sise i to celim svojim pokolenjem atakuje!”

„Ma kakvo atakovanje, i kakvo pokolenje, Gospe ti mile, Jelisaveta…”

„I sise su politika, razumeš,” sikše Jelisaveta još i više, „zar ti stvarno veruješ da ta Aida može da doji petero, njeno dvoje i naše troje – na sisu će i Berta i Bartol čim vide Dušančeta na njioj!”

„Ama, šta je, bre, tebe, gazdarica? Pa koj, mene, na primer, pita jel’ mogu ja svaki dan da prebacujem Jakuševački breg s levu na desnu stanu? Nikoj! I zato nikoj nema ni Aida da pita jel’ može petero il’ ne može. Ignac zna šta je biznis pa ako je dojenje na zahtev od dete, a mora da bude, e, onda, molim, ima da su na sisu i svih deset ako treba, i to – od ve do ve!” uzvratio je Ignac naglasivši svaku riječ.

„U redu, Ignac, vengo, pitan još samo za pineze. Koliko šoldi tražiš za to, od ve do ve?”

„Ništa gazda. Nema cena, samo razmena.”

„Razmena?”

„Tako je. Cela stvar ide u paket. Ja tebe Aidine sise i mleko, a ti mene, za to vreme, stan i hrana, za nas pet. Za mene, Zulejha, blizanci, Ronaldo i Ronaldinjo, i Aida.”

„Zulejha?” upitno će Marinko.

„Sestra od Aida. Čuva blizanci dok je Aida u poso, dok su ju deca na sisu, a vodi i drugi poso”

„Drugi poso?”

„Jest, ‘Gypsy magic studio’, obiteljski biznis za čaranje i vračanje i pretkazivanje budućnost.”

„Pretkazivanje budućnost, znači…” ponavlja Marinko pronicljivo kad dojenče zakmeči pa kao da je samo to čekao okrene se Jelisaveti.

„Slušaj, jubavi, meni ti je već lagano dosti ovi konfužione u kući. Zato gukni finalmente pa da ljudi lipo dođu, socijaliziradu se, uzmu maloga žderonju da u kući opet bude lipo – muk i tišina, a ne da na kraju i ja poludin pa i sam lipo s tim ‘Gypsy magic studiom’ dignem sidro.”

Počuo je Vlatko Marinkove riječi i saveznički priskočio.

„A ne, taste, nećete vi nikuda! Konačno, ovdje se ipak radi o mom stanu pa se kod toga valjda i ja nešto pitam.”

„E pa, vidiš, zete, ne pitaš se. Ne pitaš se tako dugo dok ti taj tvoj stan ja otplaćujem. Uredno, svaki mesec, od svoje penzije, i to u švajcarcima.”

Jelisaveta je govorila istinu, pa se Vlatko više nije oglasio, a Marinko je naoko prečuo opasku i konačno se okrenuo Ignacu.

„A kad bi vi to, Ignac, mogli doć?”

„Odma, gazda, za pet minuti.”

„Kako za pet minuta?! A pakiranje i ostalo?” Jelisaveta će, iza leđa obojici, no Ignac je imao odgovor i na to pitanje. (Kraj ulomka.)