by admin | kol 28, 2022 | Blog, Poezija |
Korak u raskoraku, budućnost bez obličja, noć ne garantira san.
Plovidba riječi zaobilazi dječje carstvo bez granica, a za carstvo odraslih, rezonom ovce za šišanje i njuhom muhe sa smetlišta, raspredanje o dostojanstvu i čovječanstvu.
Prorijedili se stvarni prijatelji i oni na društvenim mrežama, prorijedila se putovanja, šetnje i posjeti trgovinama, prorijedili se hobiji, slavlja i želje, prorijedila se čak i kosa, no o tome radije ne bih.
I kako ne bi baš sve išlo silaznom linijom pokušavam s povećanjem, no ni to nije nešto. Povećali se samo sve potrebniji posjeti liječnicima, brojevi dijagnoza, pretraga i količine lijekova pa se povećao i broj govornih poruka moje unučice Paule, kojima zvonko podsjeća: Baka, moraš popiti lijek!
by admin | kol 23, 2022 | Blog, Dječji blok, Poezija |
PROLJEĆE je čarobnjak, svatko mu se čudi, led i snijeg otapa, korijenje budi. Na drveću lišće, na zemljici proljetno cvijeće, nad livadom pčela zuji, pod strehu mi lasta slijeće…
LJETO pali, žari, s neba vatra bljeska, pod nogama vreli kamen, a na plaži zrnca pijeska. Vreo je i prašnjav tepih duž zemljanog puta, svježinu tek noćca nosi kad mrak sunčev sjaj proguta.
JESEN kišu prolijeva, maglovita jutra niže, dozrele su šljive, dunje, berba na prag stiže,lišće žuti, suši se, mrzli vjetar pute mete, lasta na jug odlazi, baka zimsku vestu plete…
ZIMA, snježna, puna inja, pravoj bajci sliči: Badnjak, Božić i Djed Mraz stižu ko u priči, a bjelina oči krade, kupa drvo, brijeg, pa ni polja, puta nema – sve prekrio snijeg.
by admin | kol 18, 2022 | Blog, Dječji blok, Proza, Uncategorized |
Vrijeme je zbilja bilo čudno. Ni toplo ni hladno ni suho ni kišno, čas je puhao mrzli sjeverac, a čas bi bez vjetra bivalo prevruće. Varljivo vrijeme, govorili su odrasli, tužeći se da ih boli i ovo i ono, a tužili se i na djecu, da se ponašaju kao i vrijeme, prevrtljivo i neprimjereno.
I bili su u pravu. Društvo iz ulice nekad bi se igralo uz smijeh i ciku, veselo trčkarajući za loptom, a nekad bi osorno uzvraćali jedno drugom, svađali se, naguravali, podmetali si nogu, a u par navrata se čak i potukli. Stoga je Igorova jakna još uvijek bila s otrgnutim džepom, Alen je cijeli tjedan šepao zbog bolnog udarca u potkoljenicu, a Sarin palac lijeve šake već peti dan je bio zaštićen bolničkom longetom.
I čak ni danas nije bilo bolje. Postalo je “gusto” već nakon deset minuta jurnjave za loptom. Damir je zbog pregrube igre završio u grmu kopriva, a Iva u suzama zbog potrganog zatvarača na najnovijoj trenirci. I budući da se krivca i opet nije moglo naći družba se počela međusobno častiti toliko grubim i neprimjerenim riječima da ih ja naprosto ne želim i ovdje ponoviti.
A onda je najednom nastao muk, tajac, tišina. Svađu, kao da si nožem prerezao; družbi kao da su riječi zapele u grlu baš kao što im je zapeo i pogled. Zabetonirao se najednom na onom istom grmu kopriva u kojem je nestala i njihova lopta. Sama od sebe i ama baš ničim potaknuta.
„Lopta je poludjela! Sama je skočila uvis i direkt u koprive!“ rekao je Borna.
„Nije poludjela, nego je pametnija od nas. Morala nam je prekinuti igru kako bi prekinula našu svađu.“ prokomentirala je Iva pa su ostali pokunjeno spustili glave.
„I što sada?“ zapitao je Davor.
„A ja se pitam otkud se najednom stvorio toliki grm? Jučer ga uopće nisam primijetio.“ opet će Borna.
„Ni ja ga nisam primijetila.“ složila se i Ena, i dodala da kopriva raste brzo, navodno nikne već preko noći.
„Onda je možda i ova tako izrasla. Listovi joj izgledaju jako mlado.“ primijetio je i šutljivi Damir. “
„A znate li vi kako mlada kopriva žari?“ Iva će. „Žari jače i od ognja zato je pitanje kako ćemo ponovo doći do lopte.“
„S ognjem ili bez njega, loptu moramo izvući.“ bio je odlučan Damir.
I ostali su se složili, no najednom je opet nastala tišina. Je li družba ponovno stavila glave skupa, pitali se susjedi okolnih kuća te sami sebi potvrdno zaklimali.
U protivnom, bilo je svima jasno, opet bi morati u kupovinu nove lopte. Već treći put u godinu dana žrtvovali bi ionako mizeran džeparac kako bi za pravi nogomet nabavili pravu nogometnu loptu. A upravo je takva bila i ta, izgubljena u koprivama, a zajednička – mijenjali su joj se samo čuvari. Svake noći bi prespavala kod nekog drugog.
„Ja ću je izvući!“ ponudio se Davor. „Danas ionako ide k meni za čuvanje, a osim toga ja imam i rukavice.“
„Da, imaš golmanske, a one ti neće zaštititi i lice. Grm je predubok.“ upozorila ga je Ena.
„Uh, imaš pravo, to mi uopće nije palo na pamet.“ uzvratio je.
„Trebala bi nam neka duga i čvrsta grana kojom bismo je izgurali odande.“ promišljeno će Sara.
„Ovdje takvu nećemo naći. Livadu stalno čistimo od otpalog granja kako bismo mogli nesmetano igrati. Jedini način je uzverati se na neko drvo i izlomiti neku, malo čvršću…“ razmišljao je Alen.
„Nema šanse, a ni potrebe. Treba nam metla, obična, s dugom drvenom drškom, a koju ću ja odmah donijeti!“ poletno će Iva pa pojuri k svojoj kući u najbližem susjedstvu.
„Tako je! Metla! Bravo, Iva, baš si se dobro sjetila!“ vikala je družba za njom čekajući da se vrati, a što se i dogodilo već za par časaka.
Sasvim dovoljno da ih po Ivinom dolasku dočeka novo iznenađenje. Metla je bila nepotrebna – lopta je stajala ispred grma, zagledana u družbu.
„Kao da se netko poigrava s nama“. osupnuto će Bruno
„Ali u blizini nema nikoga, ja nikoga ne vidim.“ rekla je Ena.
„Ni ja! Ni ja! Ni ja!“ javljala je cijela družba.
„Zar se i vratila kako je nestala? Dokotrljala se sama iz grma?“ opet se prvi zapita Bruno.
„Da, možda se uplašila metle.“ promišljao je naglas Davor.
„Glupost.“ ozbiljno će Iva. „Mislim da je samo pametnija od nas. Dozlogrdile naše svađe s kojima mi, ruku na srce, ponekad stvarno pretjeramo.
„Ima smisla i moramo biti oprezni. Svi smo vidjeli da je učinila nemoguće i ako je svemoguća, kakvom se i pokazala, mogla bi nam prirediti još tko zna kakvo iznenađenje.“ rekao je Igor, kradom od lopte.
„Da.“ zaklimali su glavom i ostali, suglasni da bi iznenađenje moglo biti i puno neugodnije.
„Zato je pravo pitanje što nam je za činiti.“ Rekla je Sara, gotovo šapatom.
„Oh, pa barem je to jasno. Zauzdati se u svađi maksimalno ili što je najviše moguće.“ Ena će.
„S tim se svi slažemo, no kako se zauzdati?“ zapitao je Bruno.
„Pa i to je razumljivo, no što ako se nekom ipak omakne – jednostavno se ne uspije zauzdati?“ pitao se Igor.
„Toga ćemo upozoriti.“ predložio je Davor.
„Da! Tako je! Pametno! Upozorit ćemo ga!“ složno je doprlo sa svih strana.
„Smislit ćemo neku lozinku…“ krenuo je pojasniti Davor, no prije nego je završilo prolomilo se gotovo jednoglasno.
„Lopta u koprivama!“
„Jest, to je to! Jupi! Hura! Bravo svima! Lopta u koprivama!“ nastavilo je društvo veselim povicima pa s loptom u rukama nastavilo prema Ivinoj kući. Vratit će metlu na mjesto i usput za okrepu popiti topli čaj što ga je Ivina mama već skuhala za cijelu družbu.
by admin | kol 13, 2022 | Blog, Kajkavština, Proza |
Bila je noč i selo je išče trdo spalo. I išče se ni crkveno zvono ne oglasilo za jutarnju molitvu, a oni so več bili tu. Njih pet, si jednoko oblečeni, v belo, kak doktori, kak se i šikalo Moderni zidariji kak je pisalo na vrotima kamijona z šterim so se dopelali. Adresu po nemškom, poleg zapisanu, domačim ljudima je ne bilo razmeti.
Inače se več dogo i na veljkoma pripovedalo kaj bo nešče došev kaj zruši podrtinu posred sela, prek pota bakine hiže, bolje desno od cirkve. Hižu ku je opčina zela pod svoje kaj bi se selo malo bolje vredilo i v to ime se i domenila z tem, Modernom zidarijom, kaj bi ovi do kmice ne samo zrušili hižu nek i celoga placa k redu dotirali.
Radnikima v belom pak je drugo je i ne trebalo reči. Znali so kaj to znači. Ako očeju za denes biti gotovi unda si moraju pozobiti i jutrešnju kovu i gableca, a i na polne si bodu mogli samo znahitali v zobe nekvoga skrajčeka kruha z tenkom šniticom salame kaj si vek saki z doma donese i mam nazoj na delo.
„Je, tak se sljuži kruh v stranjskomu svetu i za provoga gazdu…“ žežnjali so moži na klopi za spomenkovanje, ka je stala gotovo pred sakom lesom, v ovom slučaju pred našom, otkud se najbolje videlo podiranje hiže prek pota.
Naravski kaj sam se ne plela v razgovor, samo sam stala pri lesi i posljušala kaj se spominaju. A bilo je jako čudno za čuti kaj delu pred sobom nemaju kaj pregovoriti. Najbolje se o tome čulo odvečer gda je prek placa, čisto pometenoga kak suza, blesiknula i ‘Vulica pod vrte’. Zrušena hiža zaklonjala ju je tijam od 1808-ga leta, kak je na koljači hiže do denešnjega dneva bilo z mortom nafrajhano.
Naravski kaj je z tuljko na pleči hiža več ne bila niti spodobna k hiži. Pod slamnotim krovom, presukjenim tijam do zemlje, ober štiri steni vseh po vdile spopokanima, ne samo kaj je bila pravo strašilo vulice nek je ne bilo za verovati kaj so se i med tema stenami na leta sljužile gosti, zibale se zipke z novom decom i mrtve se na groblje sprevojalo.
Znali so i domoči ka od takve hiže več nemaju kaj iskati – mogla se samo na nekoga zrušiti, no kak je bila njihov dom to so se z rojenoga grunta samo ne mogli sprajti. Trmeli so v hiži do zodnjega, dokač je ne i krov zacinkav, a i unda, da je bilo treba na hiži zodnji pot za sobom vrota zaprti, si so se plakali.
I zato, kak so radniki bolje podirali hižu tak so domoči bolje hodili okoli gledeč kaj je od nje išče ostalo. Najbolje so se držali drvenih špajzovih vrota na šterima je bilo zapisano celo življenje hiže.
I kak i v drugim hižama, tak se i na tema zapišuvalo se ono kaj so si živući pri hiži i v pol noči morali znati. Črno na belom, z belim klajbesom na zeleni boji, bilo je zapisano: i kaj je hiža komu dožna; i koga se, gda, i za kaj, mora poterjati; i gda se štera krava stelila; i gda bu šteru treba nazoj k biku peljati; i gda se je zodnji mošt vrev; i gda su zodnja pšenica ali kuruza bile posajene, a pisalo je i v šteri den se što pri hiži rodiv, a što hmrv.
Pisalo je tijam i za verondu, zapraf za cement z šterim ju se zazidalo. Biv je posojeni od kuma Mare z Zdenske vulice jerbo im se zidar na nagloma obečav v kem času pak so ne mogli do cementa drugač nek samo prek kuma Mare. Ali je i toti zopis biv več zdonja prekriženi kaj je značilo kaj su i kuma Mara z Zdenske vulice z svojim cementom bili namirjeni.
O te verondi pak so se spominali i zato kaj je ona bila zodnje kaj se je na hiži dodelavalo, ali je sejeno na celi podrtini praf ona najbolje na heljaj stala. Zakaj? Zato kaj se je negda ne zidalo kak je majstor rekev nek je štrčija krojila i zidariji. Očem reči, a kak se čula reč z klope, kaj je bilo najbolje fal postaviti verandu pod staru strehu, zazidati ji sam dve nove stene, z jenom veljkom obzidanom luknjom za glavna vrota, a protiv oni, kaštigi, zimskomu sever-vetru kaj več nigdor ne bi mogev snega v gajnk hitati.
Spominanje na klopi pred našom lesom išlo je v smislu kaj se odvagne šteri je posel itak biv provi posel. Ali on, negdašnji, kak je bila tota mazarija z verondom, radi štere je jeden celi tjeden nišče pri hiži drugo ne delav nek samo dvoriv onoga jenoga zidora, i to i z jelom, i z pijačom, i z ciglimi, a bogme i z mortom, zmešanim v grabi na dvorišču, i to z lopatami, a ne kak denes, da se mešalicu samo nafila z vodom, peskom i cementom pak prišteka na struju i idemo dalje, ali pak je boljše delo ova denešnja zidorska „prčkarija“ da so njih pet „doktorov“ sam v jenomu dnevu, i to i bez jutrešnje kove, a o zajtreku i gemištima ne je trebalo ni povedati, zrušili ne samo verondu nek i celu dvestoletnu hižu i to tak čisto kaj je za njimi niti jeden kamenček, niti za spomenek ne ostav!
Plac je inače biv joko lepi, složili so se i med sobom priznali opčini kaj je mela praf da je ne niti megnula da je na zodnje morala za njega dati se kaj so domoči iskali: i hajd penez na roke, i išče jempot vekšega placa vu ‘Vulici pod vrte’, a i posel zidorskoga obrta Moderna zidarija išev je na opčinski strošek.
„Isusek, ve ste me zmislili.“ hapiv se povedati sosed ki je celoga života biv zaposlen negdi v Sloveniji otkud se ne zdovnja vrnuv z penzijom na svoju domovinu v Agatunovec. „Točno tak je bilo i tam de sam ja delav pak bu morti tak zišlo i tu. Na mestu tri podrtine opčina je zdigla novu veljku trgovinu, v ki je bilo moguče kupiti, kak bi se reklo, od igle do lokomotive, a pod istim krovom z kino dvoranom, ku je selo ne melo, ali je bilo potrebno. Domači mladi ki so več deluvali kak „Selska sloga“ nesu meli prostora za svoju dramsku družinu i folklor, a meli su i zbora, ki je popevav i v cirkvi pak se cirkva brigala i za njive druge potrebe. I tak se bude morti i tu nekaj takvoga našlo.“
„Je, mortik.“ rekli so moži na klupi, ali so jednoko rekli i baka da so drugi den čuli sosedovu priču ku je došev i njoj povedati.
“Sejeno mi je žav podrte hiže.“ zdehnuli su baka išče jempot.
„Zakaj?“ zapitav je sosed.
„I ona je mela dušu, kak čovek, a i odišla je kak i čovek, za navek.“
„No, odišla je je kak čovek, ali o kakvi duši povedaš?“ zapitav je sosed.
„Duši stkani z duša seju onih ki so vu nji makar samo jenu kapljicu svojega znoja stajli. A bilo ih je, išče i kuliko od 1808. leta kak je na koljači hiže pisalo.“
by admin | kol 9, 2022 | Blog, Poezija |
Košmar na javi, košmar u snu, bunilo u svagdanjem životu, bunilo u čovjeku.
Sumorna pogleda, bez osmijeha, učahureni kukac, posturom čovjek, s kovid maskom na licu kao odrazom vremena, već posve iskrivljene filozofije, nerijetko i isprana mozga, u ime nekakvog mira i neke slobode, čak neke ljubavi, što ni mir ni sloboda pa čak ni ljubav nisu, na žrtveni oltar nekom svom bogu, danas, već i ljudske glave donosi.
Skuplja ih odstrjelom nasumično izabranih, na ulici, tržnici, školi, bolnici, trgovačkom centru čak i crkvi te zaluđen takvom filozofijom živi svoju jedinstvenu monodramu, od tragedije do tragedije.
Osmijeh, sreća, veselje, komedija, postulati su minulog vremena i čini se da ih je nemoguće vratiti, a ni vrijeme ne može korakom unatrag pa kućni ljubimac 21. stoljeća i dalje ostaje bez kompasa u duši.
Trza mu izgubljena igla kao živo srce u grudima pa i misao trza pitajući se: tko je, ipak, na toj današnjoj životnoj sceni kome kulisa – čovjek životu ili život čovjeku?
