by admin | tra 22, 2022 | Blog, Poezija, Uz dan... |
Ja Volodimir Oleksandrovič Zelenski, pravnik i političar, istom glumac i komičar, uz stranku ‘Sluga narodu’ danas sam šesti ukrajinski predsjednik.
I mada sam u tom smislu već uživao slavu u kazalištima (kojih više nema), pred gledateljima u gradovima (kojih više nema), ovakvoj se slavi ipak nisam nadao; nisam se nadao tolikoj časti –
biti i stvarni, a ne samo scenski sluga narodu.
I ne kažem da je lako, no ja sam srećom glumac pa i današnju javu uspijevam gledati glumačkim očima, stoga puške, tenkove, bombe i avione doživljavam kao neizbježne scenske rekvizite, neprijateljsku vojsku kao statiste na sceni, a izrovane ceste, zgarišta stambenih blokova, mrtva tijela i usputne križeve kao vjernu scenografiju nedoličnog rata.
I dok glumac na sceni plače samo po nalogu režisera , dotle, ja, istinski predsjednik, zaplačem samo kada publike nema, kada se smilujem predsjedniku pred sobom, u svom ogledalu i dopustim mu da barem na tren bude što jest, samo čovjek, samo tijelo od krvi i mesa.
I zato neka vas ne zavara što to tijelo gleda i smrt kao što ju glumac gleda, ravno u oči i naoko, je se ne boji, i samo naoko i ostaje neustrašiv pokazujući već u startu pobjednički gard.
A baš taj gard najviše izluđuje bezdušnika, stoga sudim da je baš dobro što sam glumac pa ne plačem, ne molim, ne uzmičem, ne pokazujem strah, ne osvećujem se i samo se uporno bezdušniku u brk smijem, prkosim mu, možda ga čak i ubijam upravo tim svojim, najubojitijim oružjem – životnom ulogom sluge naroda.
by admin | tra 13, 2022 | Blog, Kajkavština, Poezija |
Ključa ne v lokotu, vu obloku kmica, na poceku tebe čekam, draga grličica.
Znam kaj ne buš došla, dén po jutru kaže, a of neje den za ljubav da oblak pred soncem zmaže.
Pušča kmici kaj se vleče, kaj se z meglom skup podéva, vetru pušča kaj splesavlje, dežđu kaj se z neba zleva.
Al’ ja bum sejeno ostav, kre poceka tebe čakav, z dežđom ime tve zazivav i z sozom v joku kak dežđ z neba za tobom plakav.
by admin | tra 10, 2022 | Blog, Poezija |
Riječima zatvaram usta, pjesmi oduzimam dah,
javu prisilno držim u horizontali, pa čak su mi i oči čvrsto zatvorene, i još da mi je samo ušutkati ono staro gunđalo u duši, i istom zauzdati i ono vazda ni mrvicu pospano dijete u sebi, pa da konačno mogu kao nekad,
u djetinje vrijeme, izmučen igrom, utonuti u zaslužen, okrepljujući san.
by admin | tra 6, 2022 | Blog, Poezija |
Nije ovo rokerska, nije niti reperska, nije čak ni bijelo-svjetska, već domaća, istinska, u kojoj se riječi splele da bi rekle što su htjele, a htjele su: da nam se mulja, da svijet s Coronom u propast srlja, da nam stigla nova era pa će čovjek kao čovjek, il’ kraćim putem – s nebodera.
A u tom smislu kat deveti najizglednija je etapa: Al-Kaida i dalje prijeti, Grenlandski se led otapa, Pacifikom tajfuni vrište, uz Indiju monsunske kiše, Kalifornija je požarište, a hram božji – grijehodište.
i stog’ već na rubu snaga željeniju tražim sliku – ma i rodna mi je draga, no ipak biram Ameriku. Tramp je srećom u povijesti, iz “Bijele” se Biden smiješi, no moja i k nebu seže – možda Bog u nečem griješi? Ostalo mu od grijeha tek nešto sitno, ne ukrasti, mizerija, reklo bi se – čak lopovu ispod časti.
I dok jedno s drugim zbrajam kostobolja usput steže, rđav znak mi sudba šalje – crvljiv plijen sam sred njene mreže.
Stog’ pomiren bez ostatka da se s’ srećom neću sresti kad najednom u praznom nizu – natječaj za ceste mesti. Crknut moral istom skače, pogled hita k kontejnerima, pače, srce kuca jače – i iskra plam je makar bez dima.
No i plam je za neke druge, nepotizam guši vjeru, gledam hordu – k smeću grabi, pa ja krećem – k neboderu.
Nije ovo reperska, nije niti rokerska
nije čak ni bijelo-svjetska
već domaća ‘rvatska
u kojoj se riječi splele da bi rekle što su htjele –
a htjele su da nam se mulja (!)
da svijet u propast srlja
da nam stigla nova era
pa će čovjek il’ kao čovjek
il’ kraćim putem – s nebodera.
U tom smislu pak kat deveti
najizglednija je etapa:
Al-Kaida i dalje prijeti
led Grenlandski se već otapa
Pacifikom tajfuni vrište
uz Indiju monsunske kiše
Kalifornija je požarište
a hram božji grijehodište.
I stog’ već na rubu snage željeniju tražim sliku –
ma i rodna mi je draga – ipak biram Ameriku.
Tramp je srećom u povijesti pred Bijelom se Biden smiješi
stoga moja i k nebu seže –možda Bog u nečem griješi?
Ostalo mu od grijehova
tek nešto sitno
ne ukrasti –
mizerija, reklo bi se –
i lopovu ispod časti.
I dok jedno s drugim zbrajam
kostobolja usput steže
rđav znak mi sudba šalje
crvljiv plijen sam sred njene mreže.
Stog’ pomiren bez ostatka
da se s’ srećom neću sresti
kad najednom u praznom nizu –
natječaj za – ceste mesti.
Crknut moral istom skače
pogled hita k kontejnerima
pače, srce kuca jače –
i iskra plam je makar bez dima.
No i plam je za neke druge
nepotizam guši vjeru
gledam hordu –
k smeću grabi,
stog’ i ja krećem k neboderu.
by admin | ožu 31, 2022 | Blog, Kajkavština, Poezija |
pokoturni mi življenje kaj mi srce îšče: jen drobiždžek pretekloga, i staro dvorišče, i rođenu hižu od zdonja podrtu i kre putnih vrata lesu – sem svetu otprtu. i kaj z groba zvlečeju se si v kištrami zaprti, kaj na stolu blesikneju se, kak sneg beli, stolnjaki prestrti, i kaj se okoli zbere mâ rodbina cela, kaj bu hiža kak negda z smehom, srečna i vesela, i kaj vujci, strici, brati v zrok zdigneju čaše: za mir v čoveku, za bolje zutra i za zdrovje naše, i kaj se betegu, sakom, zatrgneju tragi, i kaj v peklu zacvrčiju i vsi zbegli vragi, i kaj smrt se več nigdar pred čovekom ne podene, i ako je v sprehajanju ni z korakom več nek ne gene, i nek Božek makar jempot pogledne me v joči i prizna kaj vse kaj očem dobiti ne moči – predsem kaj po svetu samo med i mleko teklo i kaj mene, za onom, zbeglom, v srcu več nej peklo… i makar bi imal išče kaj takvoga za reči na ovi bum itak zabrenzal – ne je v hasen z preveč reči prereči se sreči, a i pacanje na drugom svetu za jen čas bu išče postalo – i v denešnju, molitvenu i prek dost’ je stalo.
