by admin | ruj 10, 2022 | Blog, Proza, Uncategorized, Uz dan... |
Dajem ruku u vatru da na svijetu ne postoji čovjek koji se barem jednom u životu nije našao na mrtvoj točki, u slijepoj ulici, pred zidom kamo ga stjera život pa odluči da i prije nego mu je suđeno spremi vlastito tijelo u kovčeg i poput pisma u kuverti pošalje ga na vječnu adresu – na drugi svijet.
Sličnost kuverte i kovčega na ovom primjeru je gotovo neizbježna – obje su drvenog podrijetla, a i zatvaranje im je gotovo identično: ne ide bez slinjenja, pljuvačkom ili suzama, onom ili onima, u njima, ionako je svejedno.
S druge strane sva je sreća da živimo u vrijeme interneta, koji se i meni, jednom, kad sam se i sama našla pred spomenutim zidom, nametnuo kao neizostavna adresa za iznalaženje odgovora na pitanje kako riješiti vlastitu životnu nedoumicu. Internetski forum, naime, provjerena je adresa na kojoj nema pitanja bez odgovora. Dakle, ako je znao odgovor i na pitanje kakvog je okusa gurmanska kava po imenu Rari, spravljena od samljevenog izmeta posebne vrste mačaka, što se u londonskim trgovinama prodaje čak za petsto kuna po šalici, a znali su i da se nesretna žena iz Los Angelesa zbog ozljede rožnice, kada joj je svojedobno, prilikom navlačenja tanga gaćica odlomljeni plastični dio doletio ravno u oko konačno obeštetila kod proizvođača tangica, Victoria’s Secreta, nije bilo sumnje da neće odgovoriti i na moje pitanje spiritus movensa.
Naravno da značenje pojma nije sporno, no za pokretanja duha ponovnim zaokretom od onog zida u daljnji život meni je trebalo nešto više, puno plastičnije, opipljivije, konkretnije…
I što je najvažnije nisam bila jedina. Ovo pitanje pokazalo se toliko zanimljivim da je gotovo zagušilo internetsku mrežu. Iznjedrilo je i brojne slučajeve te svakojaka rješenja, izbacilo još jedan, novi termin suicidalne frazeologije, tzv. “reciprocitetni suicid”, nešto u stilu eutanazije ali na principu ja tebi ti meni, što baš i nisam razumjela, u svakom slučaju neosporno je bilo da se tema pokazala dovoljno zanimljivom da joj se posveti koja riječ više.
Ponajprije u smislu upozorenja. Naime, osoba pred onim zidom, dakle, suicidalac, mora biti dvjesto posto siguran u što se upušta. Razlika između metka, omče, otrovnog napitaka, utapanja, rezanja žila, gušenja, trovanja plinom, skakanja sa sigurne visine itd., istaknuo je forum, ogromna je, a što postaje nevažnim samo ako se suicid ostvari – ako se postigne željena svrha da te više nema. Neophodno znanje o svemu tome i ovdje je od krucijalne važnosti: nestručnost ili neoprez nerijetko dovedu čovjeka do sasvim suprotne situacije, nastavka života, ali u stanju kakvo ne bi poželio ni najljućem neprijatelju. Anketa, provedena u tom smislu, na prvo mjesto najgoreg načina suicida izbacila je skakanje s visine. Pozivom na znanost, na činjenicu da za tijelo prepušteno sili gravitacije povratka nema, pa budući da ne postoji protu gravitacijska sila, kod ovog načina najgorim postaje mogućnost usputne želje za odustajanjem. Jer, povratak u rikverc, kao što je rečeno, nije moguć, pa biva što biti mora – tijelo završava na tlu, uglavnom spremno za posmrtni ispraćaj.
U tom smislu nije zaboravljena ni reinkarnacija. Vjerovanje, dakle, da će čovjek koji si u ovom životu oduzme život, u novom životu biti kažnjen pa će se roditi s određenim fizičkim defektom, biti će slijep, gluh, invalidan, mentalno zaostao i tome slično. No oponenti su odmah skočili tvrdnjom da je čovjek današnjice i tome doskočio: izjavom ovjerenom kod javnog bilježnika, da će se nakon vlastitog suicida osobno oglasiti forumašima i dati im odgovore na sva pitanja vezana za vlastito iskustvo uspješnog stavljanja točke na “i”, iskupljen je i loša karma ga više ne može stići! A smirujući strasti oponiranja najkompetentnijima za davanje suda o čitavoj ovoj problematici proglašeni su povratnici s drugoga svijeta, kojih navodno ima (nikakva fikcija i imaginacija!), no previše su samozatajni da bi se do njih uopće moglo doći.
U svakom slučaju, debata, daleko šira od izložene potvrdila je totalnu nesređenost i ovog dijela ljudskog života te pokrenula inicijativu i za njegovo formalno-pravno uređivanje. Temeljni akt uređivanja bila bi tzv. Platforma etičnosti suicida, s detaljnim objašnjenjem svakog pojma predmetne tabu teme te ciljem postavljanja etičnog okvira za oduzimanje vlastitog života. Dakle, više ne bi bilo moguće da si svaka “šuša” oduzme život kada joj se ćefne*, još manje na način na koji joj se ćefnulo!*
Išlo se zapravo još i dalje pa je odlučeno da u povjerenstvo za izradu Nacrta uđe dvoje najagilnijih, dvoje s najvećim brojem lajkova ostvarenih u predmetnoj debati, a čime je u našu korist presudio broj lajkova dobivenih po pitanju oproštajnog pisma.
Naime, zahvaljujući našoj argumentaciji, forum je oproštajno pismo proglasio nekom vrstom moralne obveze, osobito kada je suicid učinjen iz naoko nevidljivog razloga. Nedužne se time oslobađa grižnje savjesti, a i potkresalo bi se neizbrušene jezike kako si ne bi nakon suicida ispirali usta pričama u smislu da je bilo samo pitanje vremena kada će dotična, samozatajna, introvertno-depresivno-suicidalna duša, Bog nek joj duši ‘prosti, otići Bogu na ispovijed.
No iako je sve krenulo pravim smjerom ni ova očekivanja nisu se ispunila. Takvi smo ljudi, a konkretni krivci smo bili nas dvoje. On i ja, povjerenici. Prtili smo se, inače, maksimalno, nismo spavali, ni dangubili, štoviše, u cilju smanjenja troškova prijevoza s kave na kavu, radom na Nacrtu Platforme, u konačnici smo završili u zajedničkom stanu i zato nam ni samima nije jasno kako nam se usput mogla potkrasti i ona, vriskica.
A kad pak je došla, automatski je ušla u prvi plan. Roditeljstvo kojem smo otad posvećeni ne dopušta ni trenutak skretanja pozornosti na nešto drugo, pa što se spiritus movensa tiče nemamo srca forumašima reći da je u pitanju možda prodavanje magle, obmana, farizejstvo, čista zamjena teza.
Bi li se, naime, našu vriskicu moglo nazvati pokretačem duha ili bi to bilo ono što je do nje dovelo, u svakom slučaju, što duže gledamo u taj njen nevini dječje pogled sve više se pitamo: čemu žurba za biti mrtav kad je za tu stvar pred čovjekom ionako čitava vječnost?!
_______________________________
* ćefnuti od ćef, tur. – volja, prohtjev, ugoda
by admin | ruj 4, 2022 | Blog, Dječji blok, Proza, Uncategorized |
Zvocala je Renata i tog dana putem prema školi zbog preteške torbe na leđima. Zar je doista trebalo svakodnevno tegliti od kuće do škole i nazad i sve knjige i sve radne i ine bilježnice, opremu za tjelesni i likovni… I zar se baš ništa od svega toga nije moglo ostaviti u razredu da ih dočeka do slijedeće potrebe?
Mrmljajući tako, gotovo naglas, u uho joj se najednom ubaci oštro cviljenje lanca na biciklu.
„Gle, dimnjačar!“ uskliknula je ugledavši zanimljivu spodobu na biciklu.
U crnom radnom kombinezonu i s crnom kapicom na glavi te dugom željeznom drškom neobične četke za čišćenje dimnjaka, spretno svijene oko ramena, izronio je iza ugla, veselo fućkajući.
Znala je Renata da je dimnjačar Djed Mraz za odrasle. Želje odraslih ne mogu se smjestiti u njegovu vreću s darovima, osobito ne zaljubljenost za koju i ne zna što je zapravo. A njoj upravo to treba. Jedino ona, naime, među svim svojim prijateljicama još nije znala o čemu se kod tog zaljubljivanja radi. Zaljubiti se, bila joj je stoga još uvijek najveća želja, a budući da se Valentinovo, dan zaljubljenih, opasno bližilo, današnja pojava ovog veselog dimnjačara učinila joj se vrlo znakovitom.
Čudovitu prilika da svoju želju uputi na pravu adresu Renata nije smjela propustiti. A samo se mora uhvatiti za neki gumb i dok je dimnjačar još na vidiku žurno izbrojiti od jedan do trinaest, potom i natrag, od trinaest do jedan, nakon toga će izreći u sebi svoju želju i stvar će biti riješena – ostvarenje i njene želje postat će samo pitanje vremena.
Ali, avaj! nijemo je kriknula shvativši da ona trenutačno nema na sebi ni jedan jedini gumb. Traperice i vjetrovka su se zatvarale zatvaračem, a šal, dolčevita i ostala roba uopće nisu bile na zakopčavanje.
Ipak, tražila je i dalje, zvocajući kao prije da se takvo što može dogoditi samo njoj, da samo ona nema sreće u životu, i tome slično.
No najednom shvati da je dobila i neočekivani bonus: vrijeme traženja gumba moći će produžiti za onoliko koliko će dimnjačaru trebati da ponovno namjesti lanac na biciklu. Upravo je bio iskočio iz svog kućišta, zato se i čulo cviljenje, objasnila je Iboru, kolegi iz razreda što se pojavio kao naručen: u novoj vjetrovki na sebi s dvorednim kopčanjem – na gumbe!
„Bok, Ibor, ideš u školu“ zapitala je kako bi nastavili razgovor.
„Naravno.“ uzvratio je. „Zar ti ne ideš?“
„Idem.“
„Pitam, jer si zastala i kao da nešto tražiš. Zar si nešto izgubila?“
„Nisam izgubila, ali, da, tražim. Tražim vražji gumb ili dugme kojega kao za peh danas nemam na sebi.“ uzvratila je.
„A što će ti gumb? Pa hlače ti ne spadaju, a na vjetrovki imaš zatvarač.“
„Istina je, ali ovdje se ne radi o zakopčavanju, Ibor, gumb mi treba za ostvarenje želje.“
„Ne razumijem.“
„U pitanju je dimnjačar, zar ga ne vidiš!?“
„Kako ga ne bih vidio? Mijenja čovjek lanac na biciklu.“
„I sreća je da se baš sad dogodilo da ga mora zamijeniti. Htjela sam reći da ako imaš neostvarenih želja, a sigurno ih imaš, jer ih svatko ima, onda iskoristi priliku da ti se ostvare. Dakle, dok je dimnjačar još na vidiku, dok mijenja lanac, uhvati se za gumb, a i meni posudiš jednog, ako može…“
„Naravno da može.“ uletio je Ibor odgovorom. „Izaberi sama, imam ih na vjetrovki za cijeli razred!“
„Pretjeruješ, no sreća je da imaš jedan i za mene, a sada ga se i sam prihvati, zamisli želju, i broji u sebi od jedan do trinaest, a potom i natrag, od trinaest do jedan…“ uhitila je Renata izreći sve u jednom dahu.
„Je li to neki što?“ uspio se ubaciti Ibor pitanjem.
„Nije štos, to je način na koji dimnjačar ispunjava želje odraslih, zato ušuti i broji i zad izbrojiš zamisli svoju želju u sebi.“ žurno će Renata pa zatvorivši oči prepusti se svom brojanju.
Na isti način postupio je i Ibor i taman kad su završili s brojanjem završio je i dimnjačar s lancem. Lanac je opet bio na svom mjestu pa se i dimnjačar opet uzverao na bicikl te jednako veselo fućkajući nastavio niz ulicu.
„Bilo bi super kad bi nam se želje ostvarile.“ ponavljala je Renata putem dok je Ibor uglavnom šutio.
Krizmao je bi li joj priznao da je u onoj žurbi zaboravio upozoriti je na vlastiti gumb, ukrasni, na njenoj kapuljači, na kojeg je očito zaboravila, a on, u tom petljanu s gumbima slučajno naletio baš na taj koji mu je onda i ostao u ruci…
O ostvarenju svoje želje nije razmišljao. Važnija je bila Renatina i zato je odlučio prešutjeti spomenuto petljanje. Ne bi htio da se upravo ono proglasi krivcem za eventualno neispunjenje Renatine želje.
Strahu, međutim, nije bilo mjesta. Dimnjačar je očito bio pravi majstor. Ne samo za vraćanje lanca na biciklu, što i nije neka mudrost, to može svatko, ali što je iskemijao s Renatinim i Iborovim željama to samo on zna.
Jer Renata i Ibor su otada nerazdvojni, a već se i stidljivo drže za ruke te se neprestano smijulje i tajanstveno pogledavaju.
I, sad, bez ikakve namjere za provaljivanjem u tajne dimnjačarevog kemijanja s ispunjenjem želja odraslih ipak me zanima bi li se Renatina i Iborova želja ispunile i u slučaju da se njih dvoje onom zgodom uhvatilo svaki za svoj gumb, a ne onako kako je bilo, da su im se, tražeći gumbe, splele i želje i ruke?!
by admin | kol 28, 2022 | Blog, Poezija |
Korak u raskoraku, budućnost bez obličja, noć ne garantira san.
Plovidba riječi zaobilazi dječje carstvo bez granica, a za carstvo odraslih, rezonom ovce za šišanje i njuhom muhe sa smetlišta, raspredanje o dostojanstvu i čovječanstvu.
Prorijedili se stvarni prijatelji i oni na društvenim mrežama, prorijedila se putovanja, šetnje i posjeti trgovinama, prorijedili se hobiji, slavlja i želje, prorijedila se čak i kosa, no o tome radije ne bih.
I kako ne bi baš sve išlo silaznom linijom pokušavam s povećanjem, no ni to nije nešto. Povećali se samo sve potrebniji posjeti liječnicima, brojevi dijagnoza, pretraga i količine lijekova pa se povećao i broj govornih poruka moje unučice Paule, kojima zvonko podsjeća: Baka, moraš popiti lijek!
by admin | kol 23, 2022 | Blog, Dječji blok, Poezija |
PROLJEĆE je čarobnjak, svatko mu se čudi, led i snijeg otapa, korijenje budi. Na drveću lišće, na zemljici proljetno cvijeće, nad livadom pčela zuji, pod strehu mi lasta slijeće…
LJETO pali, žari, s neba vatra bljeska, pod nogama vreli kamen, a na plaži zrnca pijeska. Vreo je i prašnjav tepih duž zemljanog puta, svježinu tek noćca nosi kad mrak sunčev sjaj proguta.
JESEN kišu prolijeva, maglovita jutra niže, dozrele su šljive, dunje, berba na prag stiže,lišće žuti, suši se, mrzli vjetar pute mete, lasta na jug odlazi, baka zimsku vestu plete…
ZIMA, snježna, puna inja, pravoj bajci sliči: Badnjak, Božić i Djed Mraz stižu ko u priči, a bjelina oči krade, kupa drvo, brijeg, pa ni polja, puta nema – sve prekrio snijeg.
by admin | kol 18, 2022 | Blog, Dječji blok, Proza, Uncategorized |
Vrijeme je zbilja bilo čudno. Ni toplo ni hladno ni suho ni kišno, čas je puhao mrzli sjeverac, a čas bi bez vjetra bivalo prevruće. Varljivo vrijeme, govorili su odrasli, tužeći se da ih boli i ovo i ono, a tužili se i na djecu, da se ponašaju kao i vrijeme, prevrtljivo i neprimjereno.
I bili su u pravu. Društvo iz ulice nekad bi se igralo uz smijeh i ciku, veselo trčkarajući za loptom, a nekad bi osorno uzvraćali jedno drugom, svađali se, naguravali, podmetali si nogu, a u par navrata se čak i potukli. Stoga je Igorova jakna još uvijek bila s otrgnutim džepom, Alen je cijeli tjedan šepao zbog bolnog udarca u potkoljenicu, a Sarin palac lijeve šake već peti dan je bio zaštićen bolničkom longetom.
I čak ni danas nije bilo bolje. Postalo je “gusto” već nakon deset minuta jurnjave za loptom. Damir je zbog pregrube igre završio u grmu kopriva, a Iva u suzama zbog potrganog zatvarača na najnovijoj trenirci. I budući da se krivca i opet nije moglo naći družba se počela međusobno častiti toliko grubim i neprimjerenim riječima da ih ja naprosto ne želim i ovdje ponoviti.
A onda je najednom nastao muk, tajac, tišina. Svađu, kao da si nožem prerezao; družbi kao da su riječi zapele u grlu baš kao što im je zapeo i pogled. Zabetonirao se najednom na onom istom grmu kopriva u kojem je nestala i njihova lopta. Sama od sebe i ama baš ničim potaknuta.
„Lopta je poludjela! Sama je skočila uvis i direkt u koprive!“ rekao je Borna.
„Nije poludjela, nego je pametnija od nas. Morala nam je prekinuti igru kako bi prekinula našu svađu.“ prokomentirala je Iva pa su ostali pokunjeno spustili glave.
„I što sada?“ zapitao je Davor.
„A ja se pitam otkud se najednom stvorio toliki grm? Jučer ga uopće nisam primijetio.“ opet će Borna.
„Ni ja ga nisam primijetila.“ složila se i Ena, i dodala da kopriva raste brzo, navodno nikne već preko noći.
„Onda je možda i ova tako izrasla. Listovi joj izgledaju jako mlado.“ primijetio je i šutljivi Damir. “
„A znate li vi kako mlada kopriva žari?“ Iva će. „Žari jače i od ognja zato je pitanje kako ćemo ponovo doći do lopte.“
„S ognjem ili bez njega, loptu moramo izvući.“ bio je odlučan Damir.
I ostali su se složili, no najednom je opet nastala tišina. Je li družba ponovno stavila glave skupa, pitali se susjedi okolnih kuća te sami sebi potvrdno zaklimali.
U protivnom, bilo je svima jasno, opet bi morati u kupovinu nove lopte. Već treći put u godinu dana žrtvovali bi ionako mizeran džeparac kako bi za pravi nogomet nabavili pravu nogometnu loptu. A upravo je takva bila i ta, izgubljena u koprivama, a zajednička – mijenjali su joj se samo čuvari. Svake noći bi prespavala kod nekog drugog.
„Ja ću je izvući!“ ponudio se Davor. „Danas ionako ide k meni za čuvanje, a osim toga ja imam i rukavice.“
„Da, imaš golmanske, a one ti neće zaštititi i lice. Grm je predubok.“ upozorila ga je Ena.
„Uh, imaš pravo, to mi uopće nije palo na pamet.“ uzvratio je.
„Trebala bi nam neka duga i čvrsta grana kojom bismo je izgurali odande.“ promišljeno će Sara.
„Ovdje takvu nećemo naći. Livadu stalno čistimo od otpalog granja kako bismo mogli nesmetano igrati. Jedini način je uzverati se na neko drvo i izlomiti neku, malo čvršću…“ razmišljao je Alen.
„Nema šanse, a ni potrebe. Treba nam metla, obična, s dugom drvenom drškom, a koju ću ja odmah donijeti!“ poletno će Iva pa pojuri k svojoj kući u najbližem susjedstvu.
„Tako je! Metla! Bravo, Iva, baš si se dobro sjetila!“ vikala je družba za njom čekajući da se vrati, a što se i dogodilo već za par časaka.
Sasvim dovoljno da ih po Ivinom dolasku dočeka novo iznenađenje. Metla je bila nepotrebna – lopta je stajala ispred grma, zagledana u družbu.
„Kao da se netko poigrava s nama“. osupnuto će Bruno
„Ali u blizini nema nikoga, ja nikoga ne vidim.“ rekla je Ena.
„Ni ja! Ni ja! Ni ja!“ javljala je cijela družba.
„Zar se i vratila kako je nestala? Dokotrljala se sama iz grma?“ opet se prvi zapita Bruno.
„Da, možda se uplašila metle.“ promišljao je naglas Davor.
„Glupost.“ ozbiljno će Iva. „Mislim da je samo pametnija od nas. Dozlogrdile naše svađe s kojima mi, ruku na srce, ponekad stvarno pretjeramo.
„Ima smisla i moramo biti oprezni. Svi smo vidjeli da je učinila nemoguće i ako je svemoguća, kakvom se i pokazala, mogla bi nam prirediti još tko zna kakvo iznenađenje.“ rekao je Igor, kradom od lopte.
„Da.“ zaklimali su glavom i ostali, suglasni da bi iznenađenje moglo biti i puno neugodnije.
„Zato je pravo pitanje što nam je za činiti.“ Rekla je Sara, gotovo šapatom.
„Oh, pa barem je to jasno. Zauzdati se u svađi maksimalno ili što je najviše moguće.“ Ena će.
„S tim se svi slažemo, no kako se zauzdati?“ zapitao je Bruno.
„Pa i to je razumljivo, no što ako se nekom ipak omakne – jednostavno se ne uspije zauzdati?“ pitao se Igor.
„Toga ćemo upozoriti.“ predložio je Davor.
„Da! Tako je! Pametno! Upozorit ćemo ga!“ složno je doprlo sa svih strana.
„Smislit ćemo neku lozinku…“ krenuo je pojasniti Davor, no prije nego je završilo prolomilo se gotovo jednoglasno.
„Lopta u koprivama!“
„Jest, to je to! Jupi! Hura! Bravo svima! Lopta u koprivama!“ nastavilo je društvo veselim povicima pa s loptom u rukama nastavilo prema Ivinoj kući. Vratit će metlu na mjesto i usput za okrepu popiti topli čaj što ga je Ivina mama već skuhala za cijelu družbu.
by admin | kol 13, 2022 | Blog, Kajkavština, Proza |
Bila je noč i selo je išče trdo spalo. I išče se ni crkveno zvono ne oglasilo za jutarnju molitvu, a oni so več bili tu. Njih pet, si jednoko oblečeni, v belo, kak doktori, kak se i šikalo Moderni zidariji kak je pisalo na vrotima kamijona z šterim so se dopelali. Adresu po nemškom, poleg zapisanu, domačim ljudima je ne bilo razmeti.
Inače se več dogo i na veljkoma pripovedalo kaj bo nešče došev kaj zruši podrtinu posred sela, prek pota bakine hiže, bolje desno od cirkve. Hižu ku je opčina zela pod svoje kaj bi se selo malo bolje vredilo i v to ime se i domenila z tem, Modernom zidarijom, kaj bi ovi do kmice ne samo zrušili hižu nek i celoga placa k redu dotirali.
Radnikima v belom pak je drugo je i ne trebalo reči. Znali so kaj to znači. Ako očeju za denes biti gotovi unda si moraju pozobiti i jutrešnju kovu i gableca, a i na polne si bodu mogli samo znahitali v zobe nekvoga skrajčeka kruha z tenkom šniticom salame kaj si vek saki z doma donese i mam nazoj na delo.
„Je, tak se sljuži kruh v stranjskomu svetu i za provoga gazdu…“ žežnjali so moži na klopi za spomenkovanje, ka je stala gotovo pred sakom lesom, v ovom slučaju pred našom, otkud se najbolje videlo podiranje hiže prek pota.
Naravski kaj sam se ne plela v razgovor, samo sam stala pri lesi i posljušala kaj se spominaju. A bilo je jako čudno za čuti kaj delu pred sobom nemaju kaj pregovoriti. Najbolje se o tome čulo odvečer gda je prek placa, čisto pometenoga kak suza, blesiknula i ‘Vulica pod vrte’. Zrušena hiža zaklonjala ju je tijam od 1808-ga leta, kak je na koljači hiže do denešnjega dneva bilo z mortom nafrajhano.
Naravski kaj je z tuljko na pleči hiža več ne bila niti spodobna k hiži. Pod slamnotim krovom, presukjenim tijam do zemlje, ober štiri steni vseh po vdile spopokanima, ne samo kaj je bila pravo strašilo vulice nek je ne bilo za verovati kaj so se i med tema stenami na leta sljužile gosti, zibale se zipke z novom decom i mrtve se na groblje sprevojalo.
Znali so i domoči ka od takve hiže več nemaju kaj iskati – mogla se samo na nekoga zrušiti, no kak je bila njihov dom to so se z rojenoga grunta samo ne mogli sprajti. Trmeli so v hiži do zodnjega, dokač je ne i krov zacinkav, a i unda, da je bilo treba na hiži zodnji pot za sobom vrota zaprti, si so se plakali.
I zato, kak so radniki bolje podirali hižu tak so domoči bolje hodili okoli gledeč kaj je od nje išče ostalo. Najbolje so se držali drvenih špajzovih vrota na šterima je bilo zapisano celo življenje hiže.
I kak i v drugim hižama, tak se i na tema zapišuvalo se ono kaj so si živući pri hiži i v pol noči morali znati. Črno na belom, z belim klajbesom na zeleni boji, bilo je zapisano: i kaj je hiža komu dožna; i koga se, gda, i za kaj, mora poterjati; i gda se štera krava stelila; i gda bu šteru treba nazoj k biku peljati; i gda se je zodnji mošt vrev; i gda su zodnja pšenica ali kuruza bile posajene, a pisalo je i v šteri den se što pri hiži rodiv, a što hmrv.
Pisalo je tijam i za verondu, zapraf za cement z šterim ju se zazidalo. Biv je posojeni od kuma Mare z Zdenske vulice jerbo im se zidar na nagloma obečav v kem času pak so ne mogli do cementa drugač nek samo prek kuma Mare. Ali je i toti zopis biv več zdonja prekriženi kaj je značilo kaj su i kuma Mara z Zdenske vulice z svojim cementom bili namirjeni.
O te verondi pak so se spominali i zato kaj je ona bila zodnje kaj se je na hiži dodelavalo, ali je sejeno na celi podrtini praf ona najbolje na heljaj stala. Zakaj? Zato kaj se je negda ne zidalo kak je majstor rekev nek je štrčija krojila i zidariji. Očem reči, a kak se čula reč z klope, kaj je bilo najbolje fal postaviti verandu pod staru strehu, zazidati ji sam dve nove stene, z jenom veljkom obzidanom luknjom za glavna vrota, a protiv oni, kaštigi, zimskomu sever-vetru kaj več nigdor ne bi mogev snega v gajnk hitati.
Spominanje na klopi pred našom lesom išlo je v smislu kaj se odvagne šteri je posel itak biv provi posel. Ali on, negdašnji, kak je bila tota mazarija z verondom, radi štere je jeden celi tjeden nišče pri hiži drugo ne delav nek samo dvoriv onoga jenoga zidora, i to i z jelom, i z pijačom, i z ciglimi, a bogme i z mortom, zmešanim v grabi na dvorišču, i to z lopatami, a ne kak denes, da se mešalicu samo nafila z vodom, peskom i cementom pak prišteka na struju i idemo dalje, ali pak je boljše delo ova denešnja zidorska „prčkarija“ da so njih pet „doktorov“ sam v jenomu dnevu, i to i bez jutrešnje kove, a o zajtreku i gemištima ne je trebalo ni povedati, zrušili ne samo verondu nek i celu dvestoletnu hižu i to tak čisto kaj je za njimi niti jeden kamenček, niti za spomenek ne ostav!
Plac je inače biv joko lepi, složili so se i med sobom priznali opčini kaj je mela praf da je ne niti megnula da je na zodnje morala za njega dati se kaj so domoči iskali: i hajd penez na roke, i išče jempot vekšega placa vu ‘Vulici pod vrte’, a i posel zidorskoga obrta Moderna zidarija išev je na opčinski strošek.
„Isusek, ve ste me zmislili.“ hapiv se povedati sosed ki je celoga života biv zaposlen negdi v Sloveniji otkud se ne zdovnja vrnuv z penzijom na svoju domovinu v Agatunovec. „Točno tak je bilo i tam de sam ja delav pak bu morti tak zišlo i tu. Na mestu tri podrtine opčina je zdigla novu veljku trgovinu, v ki je bilo moguče kupiti, kak bi se reklo, od igle do lokomotive, a pod istim krovom z kino dvoranom, ku je selo ne melo, ali je bilo potrebno. Domači mladi ki so več deluvali kak „Selska sloga“ nesu meli prostora za svoju dramsku družinu i folklor, a meli su i zbora, ki je popevav i v cirkvi pak se cirkva brigala i za njive druge potrebe. I tak se bude morti i tu nekaj takvoga našlo.“
„Je, mortik.“ rekli so moži na klupi, ali so jednoko rekli i baka da so drugi den čuli sosedovu priču ku je došev i njoj povedati.
“Sejeno mi je žav podrte hiže.“ zdehnuli su baka išče jempot.
„Zakaj?“ zapitav je sosed.
„I ona je mela dušu, kak čovek, a i odišla je kak i čovek, za navek.“
„No, odišla je je kak čovek, ali o kakvi duši povedaš?“ zapitav je sosed.
„Duši stkani z duša seju onih ki so vu nji makar samo jenu kapljicu svojega znoja stajli. A bilo ih je, išče i kuliko od 1808. leta kak je na koljači hiže pisalo.“
